У селу Придворица крај Бојника налазе се рибњаци Саше Станковића. званог Бече. Тове искључиво шаране и то тек 5-ту годину.
У општини Бојник не постоји традиција бављења товом рибе и има само неколико рибњака, најдуже постоји и највећи је, по површини, рибњак у селу Лапотинце, затим рибњак Бече у Придворици, док су остали мањи и само за приватну употребу.
Рибњаци "Бече" се простиру на парцели од 35 ари одмах поред дома породице Бече. Послом око рибњака бави се цела породица али идеја је потекла од Саше док су га остали чланови породице подржали.
Саша би радо повећао површину рибњака али га ограничава величина парцеле. Задовољан је постигнутим резултатима и наглашава да је потребно велико улагање на почетку.
Рибњаке треба ископати, обезбедити снабдевање свежом водом, направити бедем и оградити, поред тога треба довести струју и набавити машине које обогаћују стајаћу воду кисеоником. Ту тек почиње права прича, набавка матичног рибљег јата. Те рибе се током године измресте, млађ се пребацује у рибњаке за тов који траје око две године, док риба достигне тежину за продају.
Бече има укупно 5 рибњака, у првом су рибе матице, у другом шарани од годину дана који сада имају 250-300грама, у трећем и четвртом, ове године, убачена млађ док је у петом рибњаку риба различите старости и тежине. Шарани који сада имају 250-300 грама ће, уз добру храну, за годину дана удесетостручити своју тежину и тада ће се изловљавати и продавати. То је завршни део посла, најлепши и најтежи. Окупи се цела породица, а у помоћ стигну и пријатељи. Тада се виде резултати двогодишњег рада и улагања.
Из Сашине приче сазнајемо да је било и почетничких грешака, да је убацио превише рибе у први, тада једини, рибњак и да је то био повод да копа други рибњак.Добио је субвенције за ограду рибњака али савете добија само од колега који су у том послу дуже.
На овим рибњацима није дозвољено пецање али дечацима из комшилука ипак дозвољава да забаце удицу и то само у петом рибњаку. Товом рибе је кренуо да се бави из хобија и за сопствене потребе али је све ишло неким својим током па је крчио малине и копао нове рибњаке. У овом послу је , каже, самоук, по професији је аутолимар али је од малена волео пецање.
Сада је на рибњацима свакодневно, рибе треба хранити , треба бринути о температури воде и количини кисеоника у води. По потреби убацују свежу, хладну воду, а неколико пута дневно укључују машине које обогаћују воду кисеоником.
Шаране хране искључиво плутајућом храном па је њихово месо изузетног квалитета, без мириса на тињу. Количина хране коју треба у току дана бацити као и колико пута дневно зависи од узраста рибе и креће се од 5-40 килограма за један дан.
У послу је и Сашина мајка, Ружица која је главни Сашин помоћник па смо је питали колико је тежак посао. Ружица наглашава да је ово посао који захтева целог човека и да на рињацима мора да се буде током целог дана али је посао лакши него рад око малина, које су пре тога имали на тој парцели. Њен је задатак да храни рибе и укључује машине за обогаћивање кисеоником, док је супруг задужен за пумпе за воду, наравно када је Саша заузет.
Рибе продају утовљене али и млађ, тренутна цена је 800 динара по килограму живе мере али су утовљену рибу и млађ овогодишњу већ продали, сада продају само мале количине из петог рибњака мештанима и пријатељима.
За крај смо питали да ли су до ове , пете , године успели да врати уложена средства али Саша каже да нису. Сада су тек у фази да зарадом од продате рибе покрију трошкове за храну али су повећали петоструко почетну површину, млађ су пребацивали у нове рибњаке и само вишак продавали, а сам процес товљења је дуг, две године, па зато тек очекују да се уложена средства врате и тада почну да зарађују.