Прошло је 6 година као 6 дана... У мојим мемоарима и даље брује звуци фруле виртуозних мелодија, које чувају сећање на прадавна времена, на мирис ливадске траве, зеленог ораха, сеоског жита и свитаца, веселих крава, добрих сељака, речица и потока... У мени одзвања елегични призвук „Обичног балканског дана“, а у мојим мислима блиста подавалски рурални крајолик... Много сете је у мени због тога што је то закопано у прошлости, што није то садашњи трен... Волео бих да се све то вечно догађа и да никада нема краја том сентименту, и да и други препознају ту димензију живота, коју уочавам ја... Једна пастирица, далеко, на неком брду, у близини сињег мора, тужно чува своја стада, и још тужније осећа се услед огромне празнине у провалији срца свога, где остаде мрачна завеса, нерасветљена сунчевом, господском ведрином и божанском умиреношћу ума... У сукобу са својим племенитим осећањима према пастиру, коме завешта своје срце на дар, мучећи себе при признавању постојања неуништиве силе љубави према њему, остаде сама, да живи без контакта са чистом и неукаљаном љубављу, коју требаше...